Zahvaljujući mladom i darovitom glumcu Stefanu Fišeru, imali smo prilike da čujemo šta je to potrebno da imaju studenti glume, koji je najveći kompliment koji glumac može dobiti, kako se mladi osećaju na početku svoje karijere ali i da slušamo o lepim iskustvima i mnogobrojnim dostignućima.
Kada je i koji je bio Vaš prvi kontakt sa javnim nastupom?
To je bilo takmičenje u besedništvu na izabranu temu u 4. razredu srednje škole. Išao sam u Ugostiteljsko-turističku školu na Zelenom vencu. Iako sam od malena znao čime bih voleo da se bavim, niko nije bio upoznat sa tim na koju stranu mi idu misli, posebno što u toku srednje škole nismo imali ni jedan predmet koji bi bio povezan sa glumom i dramaturgijom. Prvo je bilo školsko takmičenje u recitovanju gde sam osvojio 1. mesto, a zatim 2. mesto na opštinskom takmičenju. Nakon što je profesorka uvidela da sam dobar u tome odlučila je da me pošalje na takmičenje koje se održavalo na Pravnom fakultetu u Nišu. Učesnici su bili đaci 4. razreda srednje škole, a na tom takmičenju sam osvojio 2. mesto. Tada sam sebi potvrdio da je to pravac u kom bih želeo da idem. Takođe sam u detinjstvu išao u „Pan teatar“ na Zvezdari i od tada sam znao da bih voleo da mi gluma bude životni poziv.
Da li ste odmah nakon srednje škole upisali glumu?
– Ne, prvo sam upisao višu hotelijersku školu, međutim, nakon mesec dana sam shvatio da to nije za mene i ispisao sam se. Diplomirao sam glumu na Akademiji umetnosti u klasi profesorke Kaline Kovačević.
Kako se javila ljubav prema glumi?
– Nisam siguran da mogu to da opišem i objasnim, ali oduvek me je privlačila scena i nalet adrenalina pred sam izlazak na scenu. Film „Ptice koje ne polete“ me je naveo da po prvi put poželim da se bavim glumom, iako me je odmalena interesovala srpska kinematografija.
Postoji li neki glumac ili glumica sa kojim biste želeli da ostvarite saradnju?
– Još dok sam bio u srednjoj školi imao sam želju da radim sa Ljiljanom Blagojević i želja da delim scenu sa njom mi se ostvarila u predstavi „Godine vrana“, a kasnije i u seriji „Lako je Raletu“. Od glumaca bih izdvojio Petra Božovića čijeg sina igram u predstavi u Narodnom pozorištu.
Bili ste jedan od učesnika na 49. Festivalu monodrame i pantomime u lutkarskom pozorištu „Pinokio“ gde ste se predstavili sa diplomskom predstavom o prvoj transseksualnoj osobi na teritoriji Jugoslavije pod nazivom „Merlinka“. Kako ste došli na ideju da se posvetite baš toj priči?
– Jedan od zadataka na fakultetu je bio da svako od nas spremi jednu monodramu. Od početka sam imao ideju da to bude nešto čime mogu da doprem do ljudi zato što smatram da je dužnost umetnika da se osvrnu na društvene probleme i tim putem se posvete podizanju svesti i tada sam naišao na autobiografiju „Terezin sin“. Do tog momenta ja nisam uopšte znao za Merlinku, međutim, njegova ličnost i način na koji se on borio za svoje ideale i prava su me zainteresovali. Ipak, Vjeran to jest Merlinka morao je posedovati izrazitu hrabrost da bi za vreme Jugoslavije izašao na ulicu u štiklama. Zbog svih pojedinosti koje sam morao da razmaštam ovo mi je bio i najteži projekat na kome sam radio. Izabrao sam temu koja nije nimalo laka, gde je zaista potrebno mnogo truda i rada, kopanja do suštine kako bih ušao u lik. Voleo bih da u nekom pozorištu „Merlinka“ postane deo stalnog repertoara, dok je naredno igranje predviđeno da bude u Narodnom pozorištu „Zoran Radmilović“ u Zaječaru. Smatram da bi ljudi trebalo da pogledaju predstavu zato što je jaka priča koja nosi snažnu poruku, a u današnje vreme postoji mnogo ljudi koji se bore sa sličnim problemima. Nakon predstave sam dobio mnogo poruka od ljudi koje je predstava dirnula i koji su bili pod utiskom i par dana nakon igranja. To je ujedno i poenta mog izvođenja i potvrda da sam uspeo da prikažem suštinu lika kojeg sam gradio.
Na koji način prodirete do suštine lika uloge koju tumačite?
– Najveći doprinos tu imaju knjige zato što je osnova da sam glumac bude dobro upoznat sa tekstom i materijalom, zatim je jako bitan protok ideja između glumca i reditelja. Kako bih se pripremio za ulogu Vjerana Miladinovića to jest Merlinke samu autobiografiju sam sigurno pročitao 7 ili 8 puta i svaki put uočim nešto novo, nešto što mogu da iskoristim kako bih poboljšao monodramu. Na primer, kada se igra neka predstava uglavnom premijera bude najslabija, što se duže i više igra i istražuje predstava postaje sve bolja. Zbog toga mislim da je jako bitno da se istražuje iznova i iznova kao i da budemo otvoreni za sugestije i kritike od ljudi bliskih toj temi.
Kakvi su Vam utisci nakon Festivala monodrame i pantomime?
– Još uvek sam pod utiskom jer je velika stvar biti selektovan od 50 monodrama u top 8. Dosta ljudi sam upoznao, bilo mi je jako lepo, a tokom celog procesa sam imao mnogo podrške i od strane profesora i od strane fakulteta, ali naravno i kolega. To mi je mnogo značilo jer da nije bilo profesorke Kaline Kovačević ne bi bilo ni ovog projekta.
Postoje li neke karakterne osobine koje bi trebalo da poseduju studenti kako bi bili uspešni?
– Mislim da je jako važno biti svoj, svako od nas ima neki svoj pečat i svako bi trebalo da ide svojim tempom. Naravno, jako je važno truditi se, biti maksimalno posvećen jer će se taj trud isplatiti.
Kako su Vam hronološki išle uloge od početka studija?
– Imao sam dosta različitih uloga što mi je drago jer ne bih voleo da se ukalupim u jedan tip lika. Igrao sam u 2. godini fakulteta lik Kavrana u dramskom monologu „Godine vrana“, zatim lik Agatona u predstavi „Ožalošćena porodica“ i lik Bertoca u „Slučajnoj smrti jednog anarhiste“. Prva uloga koju sam ostvario je bila u seriji „Deca zla“ na samom početku studija. U toku snimanja serije imao sam scenu sa Ljubomirom Bandovićem koji je bio toliko divan i profesionalan da uprkos ogromnoj tremi nosim samo divne uspomene i jako sam zadovoljan i ponosan kada se toga setim. Nedavno sam završio snimanje serije „I bez muke ima nauke“ koja se sastoji od 10 epizoda i koja će se emitovati na RTS 1. Trenutno igram u predstavi „Godine vrana“ u Narodnom pozorištu gde tumačim lik Kalfe – pekarevog sina.
Kako se borite protiv treme?
– Svako od nas ima neku dozu treme, kod nekog je veća a kod nekog manja. Po prirodi sam introvertna osoba, tako da je kod mene u pitanju veća doza treme ali što više radim i što više istražujem, trema nestaje, a ja postajem sve sigurniji. Uvek je dobro kada glumac ima tremu ali pozitivnu, ne postoji ništa gore od parališuće treme.
Razgovarala: Jovana Srdić
